Мошти светитеља Тихона / Православие.Ru

Из књиге архимандрита Тихона (Шевкунова) «Несвети а свети»

Једну од загонетки црквеног живота у совјетско време представљала је судбина моштију светог Патријарха Тихона, који је 1925. године сахрањен у Малој цркви московског Донског манастира. На парастосу испред његове гробнице 1946. године митрополит Крутицки и Коломенски Николај (Јарушевич) је тужно рекао: „Сад смо се молили само испред гроба Његове Светости. Његовог тела овде нема.“

За овакву тврдњу постојале су све основе. Никога није чудило то што су остаци Патријарха Тихона могли бити уништени: док су се православци према почившем поглавару Руске Цркве односили као према свецу, мржња бољшевка према њему је била изузетна чак и у поређењу с јарошћу совјетског богоборства. На списку непријатеља совјетске власти објављеном у једном од бројева листа „Известија“, Патријарх Тихон је наведен под бројем један.

Обретение мощей патриарха Тихона в Донском монастыре Причало се да су власти 1927. године, после затварања Донског манастира, плашећи се да ће Патријархове мошти постати предмет поклоњења, извадиле његов ковчег из гроба и спалиле га у крематоријуму. По другим подацима, монаси су тајно однели остатке Његове Светости и они почивају на Немачком гробљу у Лефортову. Присталице треће верзије су тврдиле: пошто им је било јасно да власти могу оскрнавити остатке Патријарха, монаси су их убрзо после сахране преместили на друго место у некропољу Донског манастира.

Ове претпоставке су прерасле у праву убеђеност кад се 1932. године, предводник црквених расколника-обновљенаца, које је подржавала совјетска власт, „митрополит“ Александар Веденски изненада пред својим поштоваоцима појавио у архијерејској одежди у којој су Московљани одмах препознали драгоцено одјејаније, сашивено специјално за патријарха Тихона у познатој фабрици трговаца, браће Оловјанишников. У њему је патријарх Тихон и сахрањен.

Ипак, остала је нада да ће мошти патријарха којег је волела сва Црква бити нађене.

***

Кад је почела обнова монашког живота у Донском манастиру, једна од првих молби с којима се тада малобројна братија обитељи обратила свом настојатељу, Патријарху Алексију II била је молба да се пронађу мошти светитеља Тихона. Његова Светост нас је радосно благословио на овај труд. Да смо само тада знали с каквим догађајима ће ово бити повезано и како ће се дивно све завршити!

Ускоро се појавила згодна прилика. Започет је ремонт у Малој цркви Донског манастира. Храм је затворен на неколико месеци и управо у то време је могло да почне трагање… али оно се с различитим изговорима одлагало и ремонт је већ био завршен. У храму су поново почеле да се одржавају службе, чинило се да је време пропуштено. И поштено говорећи, тада смо лакомислено и врло глупо занемарили благослов Патријарха, позивајући се на различите „разлоге и околности“, за шта смо и платили. И то врло брзо. Иако је, као и увек, Господ и саме наше грешке усмерио на поуку свима и на прослављење Свог верног светог новомученика Патријахра Тихона.

Био је новембар 1991. године. Намесник, архимандрит Агатодор је завршивши ремонт, отишао на службени пут и оставио је мене у манастиру као најстаријег. Све би било сасвим мирно да није било непријатног конфликта с неким чудним људима који су се однекуд изненада појавили. Представили су се као свештеници и мирјани Руске Заграничне Цркве, иако с њом нису имали никакве везе, како се касније испоставило. Са скандалима и изгредима покушавали су да по сваку цену у манастиру организују своја богослужења без благослова Патријарха. Наговарали смо их, саветовали како смо могли и на крају, схвативши да ништа не помаже, одлучно смо избацили непозване госте. Али, они су били кивни на нас.

18. новембра се обележавао дан кад је 1917. године на Помесном Сабору светитељ Тихон изабран за Сверуског Патријарха (на њега је као једног од тројице кандидата тада пао жреб). Нисам се добро осећао, али сам тог дана ипак служио литургију, а затим и парастос: то је била још и годишњица смрти оца Рафаила (Огородникова). Уопште, 18. новембар је за мене неки необичан датум. На тај дан је 1988. године погинуо отац Рафаил, а 1993. године је умрла Валентина Павлована Коновалова, „московска трговкиња“, духовна кћи оца Јована. Догађај о којем говорим, такође се десио 18. новембра. Али, то наводим само успут.

На литургији сам први пут у свом свештеничком животу припремао резервне Свете Дарове за причешћивање болесника. Иако се по црквеним правилима то ради на Велики четвртак, претходне ноћи је код мене дошао мој друг, скулптор Вјачеслав Михаилович Кликов с молбом да хитно причестим и извршим јелеосвећење познаника који се разболео. Међутим, у нашем храму није било резервних Светих Дарова: испоставило се да овде никад нису ни припремани.

Хвала Богу, с пријатељем Кликова се све добро завршило. У току ноћи сам извршио јелеосвећење, а ујутру је болесника причестио свештеник из другог храма. Да се нешто слично више не би догодило, ја сам под руководством нашег старијег јеромонаха, оца Данила, припремао резервне Свете Дарове и ставио сам их у специјални ковчег на престо.

После вечерње службе свратио ми је у посету друг Зураб Чавчавадзе и донео теглу слатка од малина. Пили смо чај кад је назвао дежурни и забринуто јавио да је на капију дошло неколико ватрогасних кола и да њихов командир тврди да под хитно треба да гасе неки пожар код нас.

— Зар код нас нешто гори? — зачудио сам се.

— Не, наравно! — умирио ме је дежурни. — Вероватно нешто гори у њиховом командиру…

Све ми је било јасно. Недалеко од нас налазила се ватрогасна јединица, чији су се руководиоци дружили с оцем Агатодором. Један од официра је много волео да поседи с баћушком за столом, да философира о животу. Једном је већ за време таквог философско-алкохолног напада упао у манастир усред ноћи. Сад се, очигледно, историја понављала.

    

Спустио сам слушалицу, али се минут касније поново зачула звоњава телефона. Дежурни је јављао да не може да смири ватрогасце. Ово је већ било превише. Зураб и ја смо морали да се обучемо, а ја још више да се утоплим после слатка од малине и да идемо да видимо у чему је ствар.

— Шта се десило? — викнуо сам како би се чуло иза капије.

— Пожар! Код вас је пожар! — допирало је отуда.

— А да можда смислите нешто веселије? — подсмешљиво сам почео да се распитујем.

— Добили смо позив! — нису се смиривали с оне стране.

— То је нека грешка, можете сами да се уверите, — одговорио сам ипак одшкринувши капију.

Испред манастирских зидина је заиста стајало двоје ватрогасних кола под пуном опремом. Неколико људи са сјајним шлемовима је ушло у манастир. И сами су били у недоумици.

— Назвала је жена, мислили смо да је од вас. Рекла је: у Донском је пожар, крените под хитно.

Да бисмо се коначно уверили да је дошло до неспоразума, предложио сам да заједно обиђемо манастир. Кренули смо на централни трг. Био је већ касни сумрак, али се све јасно видело. Уобичајени тишина и мир, ништа није изазивало бригу.

— Ето, видите, — обратио сам се ватрогасцима с осмехом.

И у том тренутку је на прозору Мале цркве Донског манастира сукнула јарка ватра, зачуо се тресак разбијеног стакла и кроз прозорски рам је покуљао наранџасти пламен с облацима црног дима.

Ватрогасци су јурнули према својим колима. А Зураб и ја смо замрли отворених уста. Онда смо као луди почели да вичемо:

— Пожар!!! Пожар!!! — И похитали смо према храму.

Поред нас су завијајући пројурила ватрогасна кола. Међутим, храм је већ увелико горео. Кроз прозорске отворе је беснела ватра, дим се као тамни стуб од облака винуо ка московском вечерњем небу.

Нећу дуго описивати ову страшну ноћ. Тек после два сата по поноћи ватрогасци су нам дозволили да уђемо у храм. Пред нашим погледима се указао заиста страшан призор. Црни зидови и плафон, угљенисани кивоти, иконе, све је било поливено водом, несносан мирис гарежи…

Један од ватрогасаца ме је позвао да дођем у дубину храма и успут ми је саопштио своје прве закључке о узроку паљевине. По његовој тврдњи, ватра се појавила баш код надгробног споменика Патријарха. Пошто су зидови у храму били офарбани запаљивом масном бојом, пламен се моментално проширио.

— А ово је заиста чудно, — рекао је ватрогасац показујући на иконостас.

Иако су дрвена олтарска преграда и иконе поцрнели од гарежи, нису спаљени. Иконостас се сачувао у потпуности. Узрујано сам ушао у олтар и видео да овде осим што има мало гарежи, пламен ништа није захватио. Кад сам се вратио код официра он ми је објаснио своју недоумицу.

— Поред иконостаса је све спаљено, а он је због нечега читав. Од дрвета је, зар не, није од метала?

— Дрво је врло старо.

— Како није изгорео? Чудно…

Тада сам се сетио и рекао:

— А!… Па јутрос смо на престо ставили Свете Дарове!

— Шта сте ставили?

Покушао сам да објасним. Официр је пажљиво саслушао и накашљавши се, упитао:

— Озбиљно мислите да то има нека везе с тим што се дрво сачувало од ватре?

— Не знам. Само кажем да смо јутрос ставили Свете Дарове на престо.

— М-мм… Јасно ми је, — отегнуто је рекао официр с неповерењем. — Уосталом, то се понекад дешава. Све унаоколо гори, а неки предмети остају. У нашем послу се свашта догађа.

Истрага је почела истог дана. Испоставило се да се жариште заиста појавило тик уз гробницу светитеља Тихона. Прозор је овде увек одшкринут и по претпоставци иследника, злонамерник је у храм убацио најобичнију бомбу са запаљивом смесом. Прозори офарбани масном бојом одмах су били захваћени пламеном. Притом је злочинац имао довољно времена да из манастира оде непримећен, заједно с последњим посетиоцима.

Разјасниле су се и околности захваљујући којима је пожар тако брзо откривен. Једна од наших парохијанки која живи преко пута Донског манастира, имала је обичај да вечерње молитве чита на балкону. Управо она је видела пламен на прозору храма и одмах је назвала ватрогасну јединицу.

Дан касније смо у изгорелом храму служили бденије уочи Аранђеловдана. Хор је певао „Хвалите имј.jpg

Источник: http://www.pravoslavie.ru/59681.html